Африка је други по величини светски континент по броју становника, као и по површини. Са 30.244.050 km² (укључујући и острва која јој припадају) чини 20,3% укупне површине земље. У Африци живи више од 900 милиона становника, што чини око једне седмине укупне људске популације.

Стари Римљани су користили име terra Africa — „земља Афра“ (плурал, од „Афер“) — за северни део континента, који одговара данашњем Тунису, где се налазила Римска провинција Африка.

Африка је други по величини светски континент по броју становника, као и по површини. Са 30.244.050 km² (укључујући и острва која јој припадају) чини 20,3% укупне површине земље. У Африци живи више од 900 милиона становника, што чини око једне седмине укупне људске популације.

Стари Римљани су користили име terra Africa — „земља Афра“ (плурал, од „Афер“) — за северни део континента, који одговара данашњем Тунису, где се налазила Римска провинција Африка.

Карта Средње Азије која приказује три могуће границе области:
1. Најтамнији део су званичне совјетске границе области
2. Мање осенчен део су општеприхваћене савремене границе
3. Најсвјетлији део су границе области према УНЕСКУ. Мада постоје многе дефиниције о томе шта то сачињава ову област, ниједна није универзално прихваћена.

Политичка подела земаља централне Азије

Централна Азија или Средња Азија (на руском: Средная Азия, "Srednaya Azia" ili Центральная Азия, "Centrallnaya Azia"; на арапском, ﺔﻄﻮﺳﻠﺍ ﺎﺴﻴﺁ, Asya aw-Wsta) је огромна континентална област у Азији.

Постоје различите дефиниције њених тачних граница, али ниједна дефиниција није генерално прихваћена. Упркос неизвесности око њених граница, Средња Азија поседује важне упечатљиве особине. Пре свега, Средња Азија је историјски била повезана са номадским народима и Свиленим путем, што ју је чинило раскрсницом људских кретања и размене добара и идеја измђу Европе, Блиског истока, јужне Азије и источне Азије (Далеког истока. Ова област се понекад зове и „унутрашња Азија“ и као таква део је ширег евроазијског континента. Државе средња Азије су: Узбекистан, Казахстан, Туркменистан, Таџикистан и Киргистан.

[уреди] Дефиниције

Идеју средње Азије као засебне регије света представио је географ Александар фон Хумболт 1843. године. Границе средње Азије су предмет бројних дефиниција. Многе књиге још увек називају ово подручје Туркестан, име које се користило прије Стаљинове власти.

Најограниченија дефиниција је била службена дефиниција Совјетског Савеза који је дефинисао „средњу Азију“ као подручје које обухвата само Узбекистан, Туркменистан, Таџикистан и Киргистан, али не укључује Казахстан. Ова се дефиниција често користила изван СССР-а у том периоду. Руски језик ипак има два различита термина: Среднаа Азиа (Средњаја Азија или „средња Азија“, ужа дефиниција која укључује само традиционално несловенске, „централноазијске“ земље које су инкорпориране унутар граница историјске Русије) и Центральнаа Азиа (Центраљнаја Азија или „централна Азија“, шира дефиниција која укључује „централноазијске“ земље које никада нису биле део историјске Русије). Будући да хрватски језик такође припада групи словенских језика, ова се употреба може применити као и код руског. Руска Федерација сада укључује Казахстан у своју нову дефиницију „средње Азије“.

Убрзо након независности, вође пет бивших совјетских држава Централне република сусрели су се у Ташкенту и објавили да би дефиниција средње Азије требало да укључује Казахстан као што су Совјети у њу укључивали изворне четири земље. Од тада је ова дефиниција постала најуобичајеније дефиницијом средње Азије.

УНЕСЦО-ова општа историја средње Азије написана управо пре распада СССР-а дефинише регију на основу климе и користи далеко веће границе. Према УНЕСЦО-у средња Азија обухвата Монголију, западну Кину (укључујући Тибет), североисточни Иран, Авганистан и западни Пакистан, средњоисточну Русију јужно од тајге, бивше средњоазијске совјетске републике (петак "станова" бившег Совјетског Савеза), али чак и Пенџаб, северну Индију и Пакистан.

Алтернативна метода дефинисања региона се заснива на етницитету, а посебно обухвата подручја настањена источним турским, источним иранским и монголским народима. Та подручја укључују Ксињианг, турско / муслиманске регије јужног Сибира, пет република и афгански Туркестан. Тибетанци се такође укључују. Наведени народи се сматрају „урођеницима“ народима непрегледне регије.

Колонизација и Насељивање Кинеза, Иранаца и Руса уследило је тек касније.

[уреди] Природне одлике

Физичка карта средње Азије од Кавказа на северозападу до Монголије на сјевероистоку. Средња Азија је екстремно велика регија разнолике географије, укључујући високе висоравни и планине (Тјан Шан), огромне пустиње (Каракум, Кизилкум, Такламакан), те посебно бешумне, травнате степе. Велик део земље је пресушан или пресуров за пољопривреда. Пустиња Гоби се простире од подножја Памира, 77 ° источно, до планина Великог Хингана (Да Хингган), 116 ° -118 ° источно.

Средња Азија има следеће географске екстреме:

Најсевернију пустињу на свету (пешчана дине) код Бууруг Делиин Елса, Монголија, 50 ° 18 'северно.

Најјужнији пермафрост на северној хемисфери код Ерденетсогт сума, Монголија, 46 ° 17 'северно.

Најкраће растојање између несмрзнута пустиње и Пермафрост на свету: 770 км. Већина људи преживљава узгојем стоке. Индустријска активност је концентрисана у регионалним градовима.

Главне реке у регион су Аму Дарја, Сир Дарја и Урал. Веће водене површине су Аралско и Балкашко језеро од којих су оба део великог западно / средњоазијскога ендореичког базена који такође обухвата Каспијско језеро. Оба језера су се током протеклих деценија значајно смањила због скретања воде из река, које утичу у њих, ради натапања и индустрије. Вода је крајње вредан ресурс у аридној средњој Азији, те може довести до значајних међународних спорова.

[уреди] Клима

Будући да средња Азија није окружена воденом површином, температурне амплитуде су веома високе.

Према Коппеновом систему класификације климе, средња Азија је део Палеарктичке екозона. Највећи део у средњој Азији је део умерених низија и савана. Средња Азија такође садржи и брдско планинске крајеве.

Превладавају подручја степске и пустињске климе.

[уреди] Историја

За више информација погледајте чланак Историја средње Азије

Историја средње Азије је дефинисана њеном климом и географијом. Аридност регије учинила је пољопривреда тешким, а удаљеност од мора одсекла ју је од трговине. Стога се у регион развило неколико већих градова, а пре њих су подручјем доминирали номадски коњички народи степа.

Односи између степских номада и седентарних народа уи око средње Азије дуго су били обележени сукобима. Номадски начин живота био је врло прикладан за ратовање, а степски коњаници су постали једни од војно најмоћнијих народа на свету, ограничени само сопственим недостатком унутрашњег јединства. Велики вође или промене услова периодично су организовали неколико племена у јединствену силу, те су створили готово незаустављиву снагу. Најзначајније су провале Хуна у Европу, напади Ву Хуа на Кину и монголско освајање великог дела Евроазије.

Доминација номада је завршила у шеснаестом веку са појавом ватреног оружја које је омогућило седентарна народима стицање контроле у регион. Русија, Кина и остале снаге су се прошириле у регију, а читаву средњу Азију су заузеле до краја деветнаестог века. Након руске револуције средњоазијске регије су уклопљене у Совјетски Савез. Монголија је остала независна, али заправо је постала совјетска сателитска држава. Совјетска подручја средње Азије доживела су знатну индустријализацију и изградњу инфраструктуре, али и потискивање локалних култура, стотине хиљада смрти од неуспелих колективизацијских програма, те трајну оставштину етничких напетости и еколошких проблема.

Распадом Совјетског Савеза пет земаља је задобило независност. У свим новим државама службеници бивше Комунистичке партије задржали су се на власти као локални моћници. У ниједној држави нема више репресије каква је била у својетским временима, али ниједна се нова република не може сматрати функционалном демократијом. Остали делови средње Азије остали су под влашћу Кине или Русије.

[уреди] Геостратегије

Централна Азија је дуго била стратешка локација једино због своје близине неколико великих сила на еуроазијској копненој маси. Сама регија никада није држала доминантно стационарно становништво нити је могла употребити природне ресурсе. Стога је ретко кроз историју била седиште силе за неко царство или утицајну државу. Попут Пољске у европској историји, средња Азија је била подељена, поново подељена, покорена до нестанка и фрагментирана поново и поново. Централна Азија је служила више као борилиште за спољне силе него као сила у свом властитом праву.

Средња Азија има и предности и недостатаке своје централне локације између четири историјских седишта сила. Због своје централне локације има приступ трговачким путевима или линијама напада свих регионалних сила. У другу је руку средња Азија кроз историју била непрестано рањива на нападе са свих страна. То је узроковало политичку фрагментацију или потпуни вакуум снага, јер су средњом Азијом сукцесивно доминирале друге снаге.

На северу су степе омогућиле брзу покретљивост, прво номадских коњаничких ратника попут Хуна и Монгола, а касније руских трговаца који су напослетку били потпомогнути железницом. Како се Руско царство ширило на исток, оно је продирало у средњу Азију према мору у потрази за топлим морским лукама. Совјетски блок је учврстио доминацију са севера, те покушао да пројектује снагу према југу све до Авганистана.

На истоку је демографска и културна тежина кинеских царстава непрестано потискивала према средњој Азији. монголска династија Иуан је освојила делове источног Туркестана и Тибета, а каснија династија Манцху је поново освојила та подручја неколико векова касније. Као део кинеско-совјетског блока, Кина је прогутала Тибет. Сино-совјетском поделом Кина је пренела силу на средњу Азију како би се успротивила руској доминацији у региону. Најпознатији случај сукоба интереса био је Авганистан. На југоистоку средње Азије се осећао демографски и културни утицај Индије, посебно у Тибету, Хиндукушу и благо иза њих. Неколико историјских индијских династија, посебно оне смештене уз реку Инд прошириле су се на средњу Азију. Индијска је могућност преношења силе на средњу Азију била ограничена због планинских ланаца у Пакистану, те културних разлика између хиндуске Индије и онога што је касније постала већином муслиманска средња Азија.

На југозападу су се средњоисточне силе прошириле на јужна подручја средње Азије (обично Узбекистан, Авганистан и Пакистан). Неколико персијских царстава је освојило и поново заузело делове средње Азије. Хеленско царство Александра Великог простирало се у средњој Азији. Два арапска исламска царства вршила су знатан утицај широм региона, а модерна држава Иран је такође попут других пројицирала утицај на регију.

У пост-хладноратовском добу средња Азија је етнички котао склон нестабилности и сукобима без смисла националног идентитета, већ радије неред историјских културних утицаја, племенских и кланских оданости и религијског жара. Пројицирање утицаја на подручје не долази само из Русије него и из Турске, Ирана, Кине, Пакистана, Индије и Сједињених Држава:

Русија наставља да доминира политичким одлучивањем широм Кавказа и бивших ССР-а, иако те земље одбацују своје постсовјетске ауторитарне системе, па руски утицај полагано слаби.

Турска има нешто утицаја због етничких и лингвистичких веза са турским народима средње Азије, као и због чињенице да кроз њу пролази нафтовод до Медитерана. Иран, седиште историјских царстава која су контролисала делове средње Азије, има историјске и културне везе са регијом, а утркује се у изградњи нафтовода од Каспијског језера до Персијског залива. Кина, која већ контролише Ксињианг и Тибет, пројицира знатну снагу на регију, посебно у енергетској / нафтној политици (на пример, кроз Шангајски организацију за сарадњу).

Пакистан, велика али нестабилна држава која поседује нуклеарно оружје, помагала је у одржању талибанске власти у Авганистану, те је способна за вежбање утицаја. За неке средњоазијске државе најкраћи пут до океана лежи кроз Пакистан. Пакистан тражи природни гас од средње Азије, па подржава развој цевовода из средњеазијских земаља. Индија, нуклеарна сила у успону, тренира утицај у региону, посебно у Тибету с којим има културне сличности. Индија се види као потенцијална противтежа регионалној моћи Кине.

И САД је са својим војним интервенисања у регион, те нафтном дипломатијом, такође значајно укључен у регионалну политику.

[уреди] Нафтна политика

Види: Нафтна геостратегије, нафтоводи, Каспијско језеро, Нафтна политика

[уреди] Рат против терора

У контексту америчког рата против терора, средња Азија је још једном постала центар геостратешких буџета. Влада САД је унапредила статус Пакистана у "главног не-НАТО савезника" због његове централне улоге у служењу као почетне тачке за инвазију Авганистана, осигуравајући обавештења о Ал-Каединим операцијама и предводећи лов на Осаму бин Ладена за којег се верује да је још увек у регион. Авганистан је служио као скровиште и извор подршке Ал-Каиде под заштитом Муллах Омара и Талибана. Због тога је покренута америчка инвазија 2001, ау току су реконструкција и напори у искорењивању дроге. Након што су у Узбекистану и Киргистану успостављене америчке војне базе, Русија и Народна Република Кина исказале су сопствену забринутост над сталном америчком војном присутношћу у региону.

Сматра се да су НРК и Русија као и неколико бивших ССР-а преузели предности рата против терора како би повећали притисак на сепаратистичке етничке мањине. Кина је предузела оштре потезе против уигхурских сепаратиста у Синђангу, док је Русија са већом интензивношћу наставила други рат у Чеченији. Вашингтон, који сматра Русији и Кину стратешким партнерима у Рату против тероризма, затворио је око на те акције. Етнички разнолике бивше ССР-е, посебно Узбекистан, рекласифицирале су сепаратистичке нападе као терористичке нападе, те су наставиле опресивније политике.

[уреди] Култура

[уреди] Религије

Ислам је најраширенија религија у бившим совјетским централноазијским републикама, Авганистану, Ксињианг и периферним западним регионима. Већина средњеазијских муслимана су сунити, иако шиити чине велику већину у Азербејџану, ау Авганистану и Пакистану постоје знатне шиитске мањине. Тибетански будизам је најраширенији у Тибету, Монголији и јужним руским регионима Сибира где је такође популаран шаманизам. Растућа хан кинеска миграција према западу од успоставе НРК је довела конфучијанизам и остале религије у регију. Несторијанизам је био облик хришћанства који се највише упражњавао у регион у претходним земљама, али сада је највећа деноминација Руска православна црква чији многи чланови живе у Казахстану. Бухарски јевреји су до недавно били знатна заједница у Узбекистану, али су готово сви емигрирали током протеклих година.

[уреди] Уметност

Иама, Господар Смрти, Тибет, Фиелд Мусеум, Цхицаго, Иллиноис. На крижишту Азије шаманистичке праксе живе упоредо с будизмом. Стога се Иама, Господар Смрти, поштовао у Тибету као духовни заштитник и судија. Монголски будизам посебно је утицао на тибетански будизам. Кинески цар Кианлонг је у 18. веку био тибетански будиста, па је понекад путовао из Пекинга до других градова ради личног религијског поштовања.

Људске лобање и одрубљене главе, које су чиниле венац на Иаминој круни и огрлици, давале су концепт величине коју је Иама очекивао да му се искаже кад би се неко суочио са смрћу.

Ова одређена Дхармапала је осликано дрво високо 120 цм.

Средња Азија такође има домородачке и античке облике рап музичког стила који је стар преко 1000 година. Углавном га практикују у Киргистану и Казахстану акини, лирски импровизатора. Они учествују у лирским борбама које се називају аитисх или алим Сабак. Традиција је настала из раних песничких усмених историчара. Обично певају уз пратњу жичаног инструмента-у Киргистану уз трожични комуз, ау Казахстану уз слични двожични инструмент. Неки такође уче певати Манас, киргистански епску поему (они који искључиво науче Манас без бављења рапом називају се манасцхи). Током совјетске управе акин рап су кооптирала власти, па му је напослетку пала популарност. Падом Совјетског Савеза доживео је поновни процват, иако аикни још увек користе своју уметност у кампањи за политичке кандидате. [1]

[уреди] Становништво

Према најопсежнијој дефиницији у средњој Азији живи више од 80 милиона људи што је око 2% укупног азијског становништва. Од азијских регија мањи број људи има само северна Азија. Густина становништва износи 9 становника на км ², што је далеко мање од 80.5 становника по км ² колики износи на целом континенту.

Главни језици средње Азије турски језици туркменски казашки киргиски татарски узбечки ујгурски

ирански језици персијски дари пашто Таџик

остали главни језици монголски Тибетански

Лингуае францае руски кинески

[уреди] Језици

Језици већине становника бивших совјетских средњеазијских република долазе из турске језичке групе. Туркменски, који је блиско повезан са турским (оба су чланови огуске групе), говори се већином у Туркменистану и Авганистану, Ирану и Турској. Казашки, киргиски и татарски су сродни језици групе Кипчак турских језика, а говоре се широм Казахстана, Киргистана и Таџикистана, те у Авганистану, Ксињианг и Кингхаиу. Узбечки и ујгурски се говоре у Узбекистану, Таџикистану и Ксињианг. Руски говоре етнички Руси у средњој Азији, а широм бивших совјетских средњеазијских република је лингуа франца. Кинески има једнаку доминантну присутност у Унутрашњој Монголији, Кингхаиу и Ксињианг.

Турски језици припадају много већој алтајској језичкој породици, која укључује монголски. Монголски се говори широм региона Монголије иу Кингхаиу и Ксињианг.

Ирански језици су се некоћ говорили у читавој средњој Азији, али некоћ истакнути согдијански, бактријска и скитијски језици данас су изумрли. Ипак се у регион још говори персијски језик, који се локално назива дари или Таџик. [[Пасто се говори у Авганистану и западном Пакистану.

Биологија је, најшире речено, комплекс наука̂ о животу^[1]. Биологија обухвата широк спектар наука и научних дисциплина, које проучавају жива бића, њихову структуру, животне функције и манифестације, понашање и еколошке односе, као и читаву биосферу. Биолошке науке се међусобно разликују по специфичној методологији, или по нивоу организације и групама организама које су предмет изучавања. У основи савремене биологије леже пет основних аксиоматских принципа, који описују универзалност живота: ћелијска теорија, еволуција, теорија гена, енергија и хомеостаза^[2].

Истанбул (турски: İstanbul, грчки: Κωνσταντινούπολις, на српском се још назива Стамбол, Цариград и Константинопољ), град смештен у Босфорском мореузу, некадашња је престоница трију великих царстава - римског (330—395), византијског (395—1453) и отоманског (1453—1923). Након оснивања модерне републике Турске, Анкара је проглашена њеним главним градом. Ово је највећи град у Турској и њено културно и привредно средиште, а уједно и једини град на свету који се простире на два континента.

Град је изабран за Европски град културе за 2010. годину, заједно са Печујом у Мађарској и Есеном у Немачкој.

Данас је седиште истоимене области, док је делу града познатом као Фанар седиште Васељенског патријарха

Zapadna Afrika

Izvor: Wikipedia

Skoči na - Скочи на: navigacija- навигација, pretraga - претрага

██ Zapadna Afrika (UN-ova subregija)

██ Magreb

Zapadna Afrika je najzapadnija regija afričkog kontinenta. Geopolitički se UN-ova definicija Zapadne Afrike podudara s najuobičajenijim prepoznavanjem regije, a uključuje sljedećih 16 država:

Benin Burkina Faso Gambija Gana Gvineja Gvineja Bisau

Liberija Mali Mauritanija Niger Nigerija Obala Bjelokosti

Senegal Sijera Leone Togo Zelenortska Republika

Magreb (arapski "zapadno"), regija u sjeverozapadnoj Africi u kojoj se nalaze Maroko (zajedno sa Zapadnom Saharom), Alžir, Tunis i (ponekad) Libija (vidi Sjeverna Afrika).

UN-ova regija također uključuje otok Svetu Helenu, britanski prekomorski teritorij u Južnom atlantskom oceanu.

Zapadna Afrika je područje s velikim rasponom geografije, bioregija i kultura. Orijentirana je zapadno od imaginarne osi sjever-jug uglavnom na području koje se danas naziva Afričkom udubinom. Atlantski ocean formira zapadne i južne granice regije. Sjevernu granicu čini pustinja Sahara, a najsjeverniji dio regije općenito se smatra Nigerski pregib. Istočna granica je manje precizna, pa je neki smještaju na Benue Trough, a drugi na liniju koja ide od Mount Kameruna do jezera Čad.

Moderne granice suvremenih zapadnoafričkih država odražavaju nekadašnje kolonijalne granice koje prelaze etničke i kulturne linije, pa često dijele pojedinačne etničke grupe između dviju ili više država.

Sadržaj/Садржај  [sakrij/сакриј]  1 Geografija i klima 2 Kultura 3 Povijest 3.1 Prapovijest 3.2 Carstva 3.3 Ropstvo i kolonijalizam 3.4 Postkolonijalna era 3.5 Regionalne organizacije 4 Vanjske poveznice

Geografija i klima [uredi - уреди]

Zapadna Afrika zauzima površinu s više od 6,140,000 km² ili približno jednu petinu Afrike. Ogromnu većinu te zemlje čine ravnice koje leže na manje od 300 metara iznad morske razine, dok izolirane visoke točke postoje u brojnim zemljama duž južne obale Afričke udubine.

Sjeverni je dio Zapadne Afrike sastavljen od semiaridnog terena Sahela koji čini prijelaznu zonu između pustinje Sahare na sjeveru i savane u zapadnom Sudanu na jugu. Ekvatorijalne šume formiraju treći pojas između savane i južne obale, a protežu se od 160 km do 240 km u širinu.

Kultura [uredi - уреди]

Igra Oware prilično je popularna u mnogim dijelovima Zapadne Afrike. Nogomet je također razonoda u kojoj mnogi uživaju ili gledajući ili igrajući. Nacionalni se timovi nekih zapadnoafričkih nacija, posebice Nigerije, redovito kvalificiraju na svjetsko prvenstvo.

Tipične dijelove zapadnoafričke kulture čine glazba mbalax i usmena povijest koja se prenosi s generacije na generaciju Griota.

Povijest [uredi - уреди]

Glavni članak: Povijest Zapadne Afrike

Povijest Zapadne Afrike može se podijeliti u pet glavnih razdoblja. Prvo razdoblje čini prapovijest u kojoj su regiju naselili prvi ljudi koji su zatim razvili poljoprivredu i stupili u kontakt s mediteranskim civilizacijama na sjeveru. Drugo razdoblje je razdoblje željeznodobnih carstava koja su učvrstila trgovinu i razvila centralizirane države. Treće razdoblje čine robovlasnička kraljevstva, džihadi i kolonijalni osvajači iz osamnaestog i devetnaestog stoljeća, a u četvrtom ili kolonijalnom razdoblju skoro čitavu su regiju kontrolirale Francuska i Velika Britanija. Završno razdoblje ili eru postnezavisnosti predstavlja formiranje današnjih država.

Prapovijest [uredi - уреди]

Rani su naseljenici vjerojatno bili srodni Pigmejcima, a stigli su u Zapadnu Afriku oko 12,000 p.u.e. Sedentarna poljoprivreda razvila se oko petog tisućljeća istovremeno s pripitomljenjem goveda. Do 400. p.u.e. tehnologija zasnovana na željeznom oruđu omogućila je ekspanziju poljoprivredne aktivnosti, pa su se formirali prvi gradovi-države. Pripitomljavanje deve omogućilo je razvoj prekosaharske trgovine s mediteranskim kulturama, uključujući Kartagu i Berbere. Glavni izvozni proizvodi bili su zlato, pamučna odjeća, metalni ornamenti i kožna dobra, koji su se zamjenjivali za sol, konje i tekstile.

Carstva [uredi - уреди]

Razvoj regionalne ekonomije omogućio je formiranje centraliziranijih država. Prvu takvu državu, Carstvo Gana, stvorio je u osmom stoljeću narod Soninke. Carstvo je bilo utemeljeno oko grada Kumbi Saleh (u današnjoj Mauritaniji), a dominiralo je velikim dijelom regije sve do poraza od almoravidskih osvajača 1052. godine. Carstvo Sosso pokušalo je ispuniti nastalu prazninu, ali su ga porazile (o. 1240) snage Mandinka pod vodstvom Sundiate Keite, osnivača novog Carstva Mali. Carstvo Mali je nastavilo cvasti nekoliko stoljeća (naročito pod Sundiatinim pranećakom Kankanom Musom I.) sve dok ga nisu naslijedili slabi vladari koji su ga doveli do pada pod osvajačima Mossima, Tuareziima i Songhaima. U 15. stoljeću Songhai su pod vodstvom Sonnija Alija i Askije Muhameda stvorili Carstvo Songhai, novu dominantnu državu osnovanu oko Gaoa. U međuvremenu su se, oko četrnaestog i petnaestog stoljeća, južno od Sudana pojavili snažni gradovi-države u Ifeu, Bonu, Arochukwuu i Beninu. Istočnije na području današnje Nigerije nastali su Oyo, dominantna država naroda Yoruba i konfederacija Aro, dominantna država naroda Igbo.

Ropstvo i kolonijalizam [uredi - уреди]

Nakon što su 1591. godine marokanski osvajači razorili songhaiski glavni grad, brojne malene države uzdigle su se diljem Zapadne Afrike, uključujući Carstvo Bambara u Ségouu, Kraljevstvo Bambara u Kaartu, kraljevstvo Khasso naroda Peul/Malinké i Carstvo Kénédougou u Sikassu. Godine 1445. portugalski su trgovci započeli osnivanje naselja duž zapadnoafričke obale, a nakon njih su uslijedili Francuzi i Englezi. Nedugo kasnije započela je afrička trgovina robljem koja je kroz naredna stoljeća oslabila regionalnu ekonomiju i stanovništvo. Trgovina robljem također je potaknula formiranje država poput Carstva Bambara i Dahomeja, čije su ekonomije uvelike ovisile o razmjeni robova za europska vatrena oružja, koja su se onda koristila za hvatanje više robova.

U ranom devetnaestom stoljeću serije fulanskih reformističkih džihada proširile su se diljem zapadnog Sudana. Najznačajniji su bili Carstvo Fulani Usmana dan Fodija, koje je zamijenilo gradove-države naroda Hausa, Carstvo Massina Sekua Amadua, koje je porazilo Carstvo Bambara, te Carstvo Toucouleur El Hadj Umara Talla, koje je ubrzo osvojilo velik dio današnjeg Malija. Francuzi i Britanci nastavili su napredovati u Utrci za Afriku, pokoravajući kraljevstvo za kraljevstvom. Padom novoosnovanog Carstva Wassoulou pod vodstvom Samoryja Turea godine 1898. i ashantijske kraljice Yaa Asantewaa godine 1902. došao je stvaran kraj zapadnoafričkome vojnom otporu kolonijalnoj vlasti.

Britanija je tijekom kolonijalnog doba stekla kontrolu nad Gambijom, Sierra Leoneom, Ganom i Nigerijom, dok je Francuska ujedinila Senegal, Gvineju, Mali, Burkinu Faso, Benin, Obalu Bjelokosti i Niger u Francusku Zapadnu Afriku. Portugal je osnovao koloniju Gvineju-Bissau, dok je Njemačka polagala pravo na Togoland kojega je nakon Prvog svjetskog rata bila prisiljena podijeliti između Francuske i Britanije. Vlastitu nezavisnost je uz cijenu većih teritorijalnih ustupaka zadržala jedino Liberija.

Postkolonijalna era [uredi - уреди]

Nacionalistički pokreti su se pojavili diljem Zapadne Afrike nakon Drugog svjetskog rata, a najznačajniji je bio u Gani pod vodstvom Kwamea Nkrumaha. Godine 1957. Gana je postala prva subsaharska kolonija koja je stekla nezavisnost. Ostale francuske kolonije slijedile su Ganu godinu dana kasnije. Zapadnoafričke nacije u potpunosti su stekle autonomnost do 1974. Od stjecanja nezavisnosti, zapadnoafričkim su se nacijama proširili korupcija i nestabilnost, pa su brojni građanski ratovi izbili u Nigeriji, Sierri Leone, Liberiji i Obali Bjelokosti, a u Gani i Burkini Faso uslijedili su vojni udari. Mnoge države nisu uspjele razviti vlastite ekonomije unatoč zavidnim prirodnim bogatstvima (vidi: Nafta u Nigeriji), a politička je nestabilnost često popraćena nedemokratskim vladama. SIDA je rastući problem u regiji, posebice u Obali Bjelokosti, Liberiji i Nigeriji, dok je glad problem u dijelovima sjevernog Malija i Nigera.

Regionalne organizacije [uredi - уреди]

Ekonomska zajednica zapadnoafričkih država (Economic Community of West African States) osnovana je 1975. godine Ugovorom iz Lagosa, a okuplja zapadnoafričke države s ciljem promicanja regionalne ekonomije. Zapadnoafrička monetarna unija (Union économique et monétaire ouest-africaine) ograničena je na osam, većinom frankofonskih zemalja koje koriste CFA franak kao zajedničku valutu. Autoritet Liptako-Gourma objedinjuje Mali, Nigeriju i Burkinu Faso radi traženja zajedničkog razvoja pograničnih područja triju zemalja.

Sve zemlje Zapadne Afrike, osim Maroka, članice su Afričke Unije.

Vanjske poveznice [uredi - уреди]

Zapadna Afrika

Izvor: Wikipedia

Skoči na - Скочи на: navigacija- навигација, pretraga - претрага

██ Zapadna Afrika (UN-ova subregija)

██ Magreb

Zapadna Afrika je najzapadnija regija afričkog kontinenta. Geopolitički se UN-ova definicija Zapadne Afrike podudara s najuobičajenijim prepoznavanjem regije, a uključuje sljedećih 16 država:

Benin Burkina Faso Gambija Gana Gvineja Gvineja Bisau

Liberija Mali Mauritanija Niger Nigerija Obala Bjelokosti

Senegal Sijera Leone Togo Zelenortska Republika

Magreb (arapski "zapadno"), regija u sjeverozapadnoj Africi u kojoj se nalaze Maroko (zajedno sa Zapadnom Saharom), Alžir, Tunis i (ponekad) Libija (vidi Sjeverna Afrika).

UN-ova regija također uključuje otok Svetu Helenu, britanski prekomorski teritorij u Južnom atlantskom oceanu.

Zapadna Afrika je područje s velikim rasponom geografije, bioregija i kultura. Orijentirana je zapadno od imaginarne osi sjever-jug uglavnom na području koje se danas naziva Afričkom udubinom. Atlantski ocean formira zapadne i južne granice regije. Sjevernu granicu čini pustinja Sahara, a najsjeverniji dio regije općenito se smatra Nigerski pregib. Istočna granica je manje precizna, pa je neki smještaju na Benue Trough, a drugi na liniju koja ide od Mount Kameruna do jezera Čad.

Moderne granice suvremenih zapadnoafričkih država odražavaju nekadašnje kolonijalne granice koje prelaze etničke i kulturne linije, pa često dijele pojedinačne etničke grupe između dviju ili više država.

Sadržaj/Садржај  [sakrij/сакриј]  1 Geografija i klima 2 Kultura 3 Povijest 3.1 Prapovijest 3.2 Carstva 3.3 Ropstvo i kolonijalizam 3.4 Postkolonijalna era 3.5 Regionalne organizacije 4 Vanjske poveznice

Geografija i klima [uredi - уреди]

Zapadna Afrika zauzima površinu s više od 6,140,000 km² ili približno jednu petinu Afrike. Ogromnu većinu te zemlje čine ravnice koje leže na manje od 300 metara iznad morske razine, dok izolirane visoke točke postoje u brojnim zemljama duž južne obale Afričke udubine.

Sjeverni je dio Zapadne Afrike sastavljen od semiaridnog terena Sahela koji čini prijelaznu zonu između pustinje Sahare na sjeveru i savane u zapadnom Sudanu na jugu. Ekvatorijalne šume formiraju treći pojas između savane i južne obale, a protežu se od 160 km do 240 km u širinu.

Kultura [uredi - уреди]

Igra Oware prilično je popularna u mnogim dijelovima Zapadne Afrike. Nogomet je također razonoda u kojoj mnogi uživaju ili gledajući ili igrajući. Nacionalni se timovi nekih zapadnoafričkih nacija, posebice Nigerije, redovito kvalificiraju na svjetsko prvenstvo.

Tipične dijelove zapadnoafričke kulture čine glazba mbalax i usmena povijest koja se prenosi s generacije na generaciju Griota.

Povijest [uredi - уреди]

Glavni članak: Povijest Zapadne Afrike

Povijest Zapadne Afrike može se podijeliti u pet glavnih razdoblja. Prvo razdoblje čini prapovijest u kojoj su regiju naselili prvi ljudi koji su zatim razvili poljoprivredu i stupili u kontakt s mediteranskim civilizacijama na sjeveru. Drugo razdoblje je razdoblje željeznodobnih carstava koja su učvrstila trgovinu i razvila centralizirane države. Treće razdoblje čine robovlasnička kraljevstva, džihadi i kolonijalni osvajači iz osamnaestog i devetnaestog stoljeća, a u četvrtom ili kolonijalnom razdoblju skoro čitavu su regiju kontrolirale Francuska i Velika Britanija. Završno razdoblje ili eru postnezavisnosti predstavlja formiranje današnjih država.

Prapovijest [uredi - уреди]

Rani su naseljenici vjerojatno bili srodni Pigmejcima, a stigli su u Zapadnu Afriku oko 12,000 p.u.e. Sedentarna poljoprivreda razvila se oko petog tisućljeća istovremeno s pripitomljenjem goveda. Do 400. p.u.e. tehnologija zasnovana na željeznom oruđu omogućila je ekspanziju poljoprivredne aktivnosti, pa su se formirali prvi gradovi-države. Pripitomljavanje deve omogućilo je razvoj prekosaharske trgovine s mediteranskim kulturama, uključujući Kartagu i Berbere. Glavni izvozni proizvodi bili su zlato, pamučna odjeća, metalni ornamenti i kožna dobra, koji su se zamjenjivali za sol, konje i tekstile.

Carstva [uredi - уреди]

Razvoj regionalne ekonomije omogućio je formiranje centraliziranijih država. Prvu takvu državu, Carstvo Gana, stvorio je u osmom stoljeću narod Soninke. Carstvo je bilo utemeljeno oko grada Kumbi Saleh (u današnjoj Mauritaniji), a dominiralo je velikim dijelom regije sve do poraza od almoravidskih osvajača 1052. godine. Carstvo Sosso pokušalo je ispuniti nastalu prazninu, ali su ga porazile (o. 1240) snage Mandinka pod vodstvom Sundiate Keite, osnivača novog Carstva Mali. Carstvo Mali je nastavilo cvasti nekoliko stoljeća (naročito pod Sundiatinim pranećakom Kankanom Musom I.) sve dok ga nisu naslijedili slabi vladari koji su ga doveli do pada pod osvajačima Mossima, Tuareziima i Songhaima. U 15. stoljeću Songhai su pod vodstvom Sonnija Alija i Askije Muhameda stvorili Carstvo Songhai, novu dominantnu državu osnovanu oko Gaoa. U međuvremenu su se, oko četrnaestog i petnaestog stoljeća, južno od Sudana pojavili snažni gradovi-države u Ifeu, Bonu, Arochukwuu i Beninu. Istočnije na području današnje Nigerije nastali su Oyo, dominantna država naroda Yoruba i konfederacija Aro, dominantna država naroda Igbo.

Ropstvo i kolonijalizam [uredi - уреди]

Nakon što su 1591. godine marokanski osvajači razorili songhaiski glavni grad, brojne malene države uzdigle su se diljem Zapadne Afrike, uključujući Carstvo Bambara u Ségouu, Kraljevstvo Bambara u Kaartu, kraljevstvo Khasso naroda Peul/Malinké i Carstvo Kénédougou u Sikassu. Godine 1445. portugalski su trgovci započeli osnivanje naselja duž zapadnoafričke obale, a nakon njih su uslijedili Francuzi i Englezi. Nedugo kasnije započela je afrička trgovina robljem koja je kroz naredna stoljeća oslabila regionalnu ekonomiju i stanovništvo. Trgovina robljem također je potaknula formiranje država poput Carstva Bambara i Dahomeja, čije su ekonomije uvelike ovisile o razmjeni robova za europska vatrena oružja, koja su se onda koristila za hvatanje više robova.

U ranom devetnaestom stoljeću serije fulanskih reformističkih džihada proširile su se diljem zapadnog Sudana. Najznačajniji su bili Carstvo Fulani Usmana dan Fodija, koje je zamijenilo gradove-države naroda Hausa, Carstvo Massina Sekua Amadua, koje je porazilo Carstvo Bambara, te Carstvo Toucouleur El Hadj Umara Talla, koje je ubrzo osvojilo velik dio današnjeg Malija. Francuzi i Britanci nastavili su napredovati u Utrci za Afriku, pokoravajući kraljevstvo za kraljevstvom. Padom novoosnovanog Carstva Wassoulou pod vodstvom Samoryja Turea godine 1898. i ashantijske kraljice Yaa Asantewaa godine 1902. došao je stvaran kraj zapadnoafričkome vojnom otporu kolonijalnoj vlasti.

Britanija je tijekom kolonijalnog doba stekla kontrolu nad Gambijom, Sierra Leoneom, Ganom i Nigerijom, dok je Francuska ujedinila Senegal, Gvineju, Mali, Burkinu Faso, Benin, Obalu Bjelokosti i Niger u Francusku Zapadnu Afriku. Portugal je osnovao koloniju Gvineju-Bissau, dok je Njemačka polagala pravo na Togoland kojega je nakon Prvog svjetskog rata bila prisiljena podijeliti između Francuske i Britanije. Vlastitu nezavisnost je uz cijenu većih teritorijalnih ustupaka zadržala jedino Liberija.

Postkolonijalna era [uredi - уреди]

Nacionalistički pokreti su se pojavili diljem Zapadne Afrike nakon Drugog svjetskog rata, a najznačajniji je bio u Gani pod vodstvom Kwamea Nkrumaha. Godine 1957. Gana je postala prva subsaharska kolonija koja je stekla nezavisnost. Ostale francuske kolonije slijedile su Ganu godinu dana kasnije. Zapadnoafričke nacije u potpunosti su stekle autonomnost do 1974. Od stjecanja nezavisnosti, zapadnoafričkim su se nacijama proširili korupcija i nestabilnost, pa su brojni građanski ratovi izbili u Nigeriji, Sierri Leone, Liberiji i Obali Bjelokosti, a u Gani i Burkini Faso uslijedili su vojni udari. Mnoge države nisu uspjele razviti vlastite ekonomije unatoč zavidnim prirodnim bogatstvima (vidi: Nafta u Nigeriji), a politička je nestabilnost često popraćena nedemokratskim vladama. SIDA je rastući problem u regiji, posebice u Obali Bjelokosti, Liberiji i Nigeriji, dok je glad problem u dijelovima sjevernog Malija i Nigera.

Regionalne organizacije [uredi - уреди]

Ekonomska zajednica zapadnoafričkih država (Economic Community of West African States) osnovana je 1975. godine Ugovorom iz Lagosa, a okuplja zapadnoafričke države s ciljem promicanja regionalne ekonomije. Zapadnoafrička monetarna unija (Union économique et monétaire ouest-africaine) ograničena je na osam, većinom frankofonskih zemalja koje koriste CFA franak kao zajedničku valutu. Autoritet Liptako-Gourma objedinjuje Mali, Nigeriju i Burkinu Faso radi traženja zajedničkog razvoja pograničnih područja triju zemalja.

Sve zemlje Zapadne Afrike, osim Maroka, članice su Afričke Unije.

Vanjske poveznice [uredi - уреди]

• Loccidental Obavijesti o Zapadnoj Africi.
• WestAfricaPress Vijesti iz Zapadne Afrike i o Zapadnoj Africi - višejezične.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• afrikaaaaaaaaaaaaa
• srednja azija
• Biologija
• istanbul
• Zapadna Afrika
• Zapadna Afrika
• Čestitamo!

• Generalna [7]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom