viktor troicki

Карта Средње Азије која приказује три могуће границе области:
1. Најтамнији део су званичне совјетске границе области
2. Мање осенчен део су општеприхваћене савремене границе
3. Најсвјетлији део су границе области према УНЕСКУ. Мада постоје многе дефиниције о томе шта то сачињава ову област, ниједна није универзално прихваћена.

Политичка подела земаља централне Азије

Централна Азија или Средња Азија (на руском: Средная Азия, "Srednaya Azia" ili Центральная Азия, "Centrallnaya Azia"; на арапском, ﺔﻄﻮﺳﻠﺍ ﺎﺴﻴﺁ, Asya aw-Wsta) је огромна континентална област у Азији.

Постоје различите дефиниције њених тачних граница, али ниједна дефиниција није генерално прихваћена. Упркос неизвесности око њених граница, Средња Азија поседује важне упечатљиве особине. Пре свега, Средња Азија је историјски била повезана са номадским народима и Свиленим путем, што ју је чинило раскрсницом људских кретања и размене добара и идеја измђу Европе, Блиског истока, јужне Азије и источне Азије (Далеког истока. Ова област се понекад зове и „унутрашња Азија“ и као таква део је ширег евроазијског континента. Државе средња Азије су: Узбекистан, Казахстан, Туркменистан, Таџикистан и Киргистан.

[уреди] Дефиниције

Идеју средње Азије као засебне регије света представио је географ Александар фон Хумболт 1843. године. Границе средње Азије су предмет бројних дефиниција. Многе књиге још увек називају ово подручје Туркестан, име које се користило прије Стаљинове власти.

Најограниченија дефиниција је била службена дефиниција Совјетског Савеза који је дефинисао „средњу Азију“ као подручје које обухвата само Узбекистан, Туркменистан, Таџикистан и Киргистан, али не укључује Казахстан. Ова се дефиниција често користила изван СССР-а у том периоду. Руски језик ипак има два различита термина: Среднаа Азиа (Средњаја Азија или „средња Азија“, ужа дефиниција која укључује само традиционално несловенске, „централноазијске“ земље које су инкорпориране унутар граница историјске Русије) и Центральнаа Азиа (Центраљнаја Азија или „централна Азија“, шира дефиниција која укључује „централноазијске“ земље које никада нису биле део историјске Русије). Будући да хрватски језик такође припада групи словенских језика, ова се употреба може применити као и код руског. Руска Федерација сада укључује Казахстан у своју нову дефиницију „средње Азије“.

Убрзо након независности, вође пет бивших совјетских држава Централне република сусрели су се у Ташкенту и објавили да би дефиниција средње Азије требало да укључује Казахстан као што су Совјети у њу укључивали изворне четири земље. Од тада је ова дефиниција постала најуобичајеније дефиницијом средње Азије.

УНЕСЦО-ова општа историја средње Азије написана управо пре распада СССР-а дефинише регију на основу климе и користи далеко веће границе. Према УНЕСЦО-у средња Азија обухвата Монголију, западну Кину (укључујући Тибет), североисточни Иран, Авганистан и западни Пакистан, средњоисточну Русију јужно од тајге, бивше средњоазијске совјетске републике (петак "станова" бившег Совјетског Савеза), али чак и Пенџаб, северну Индију и Пакистан.

Алтернативна метода дефинисања региона се заснива на етницитету, а посебно обухвата подручја настањена источним турским, источним иранским и монголским народима. Та подручја укључују Ксињианг, турско / муслиманске регије јужног Сибира, пет република и афгански Туркестан. Тибетанци се такође укључују. Наведени народи се сматрају „урођеницима“ народима непрегледне регије.

Колонизација и Насељивање Кинеза, Иранаца и Руса уследило је тек касније.

[уреди] Природне одлике

Физичка карта средње Азије од Кавказа на северозападу до Монголије на сјевероистоку. Средња Азија је екстремно велика регија разнолике географије, укључујући високе висоравни и планине (Тјан Шан), огромне пустиње (Каракум, Кизилкум, Такламакан), те посебно бешумне, травнате степе. Велик део земље је пресушан или пресуров за пољопривреда. Пустиња Гоби се простире од подножја Памира, 77 ° источно, до планина Великог Хингана (Да Хингган), 116 ° -118 ° источно.

Средња Азија има следеће географске екстреме:

Најсевернију пустињу на свету (пешчана дине) код Бууруг Делиин Елса, Монголија, 50 ° 18 'северно.

Најјужнији пермафрост на северној хемисфери код Ерденетсогт сума, Монголија, 46 ° 17 'северно.

Најкраће растојање између несмрзнута пустиње и Пермафрост на свету: 770 км. Већина људи преживљава узгојем стоке. Индустријска активност је концентрисана у регионалним градовима.

Главне реке у регион су Аму Дарја, Сир Дарја и Урал. Веће водене површине су Аралско и Балкашко језеро од којих су оба део великог западно / средњоазијскога ендореичког базена који такође обухвата Каспијско језеро. Оба језера су се током протеклих деценија значајно смањила због скретања воде из река, које утичу у њих, ради натапања и индустрије. Вода је крајње вредан ресурс у аридној средњој Азији, те може довести до значајних међународних спорова.

[уреди] Клима

Будући да средња Азија није окружена воденом површином, температурне амплитуде су веома високе.

Према Коппеновом систему класификације климе, средња Азија је део Палеарктичке екозона. Највећи део у средњој Азији је део умерених низија и савана. Средња Азија такође садржи и брдско планинске крајеве.

Превладавају подручја степске и пустињске климе.

[уреди] Историја

За више информација погледајте чланак Историја средње Азије

Историја средње Азије је дефинисана њеном климом и географијом. Аридност регије учинила је пољопривреда тешким, а удаљеност од мора одсекла ју је од трговине. Стога се у регион развило неколико већих градова, а пре њих су подручјем доминирали номадски коњички народи степа.

Односи између степских номада и седентарних народа уи око средње Азије дуго су били обележени сукобима. Номадски начин живота био је врло прикладан за ратовање, а степски коњаници су постали једни од војно најмоћнијих народа на свету, ограничени само сопственим недостатком унутрашњег јединства. Велики вође или промене услова периодично су организовали неколико племена у јединствену силу, те су створили готово незаустављиву снагу. Најзначајније су провале Хуна у Европу, напади Ву Хуа на Кину и монголско освајање великог дела Евроазије.

Доминација номада је завршила у шеснаестом веку са појавом ватреног оружја које је омогућило седентарна народима стицање контроле у регион. Русија, Кина и остале снаге су се прошириле у регију, а читаву средњу Азију су заузеле до краја деветнаестог века. Након руске револуције средњоазијске регије су уклопљене у Совјетски Савез. Монголија је остала независна, али заправо је постала совјетска сателитска држава. Совјетска подручја средње Азије доживела су знатну индустријализацију и изградњу инфраструктуре, али и потискивање локалних култура, стотине хиљада смрти од неуспелих колективизацијских програма, те трајну оставштину етничких напетости и еколошких проблема.

Распадом Совјетског Савеза пет земаља је задобило независност. У свим новим државама службеници бивше Комунистичке партије задржали су се на власти као локални моћници. У ниједној држави нема више репресије каква је била у својетским временима, али ниједна се нова република не може сматрати функционалном демократијом. Остали делови средње Азије остали су под влашћу Кине или Русије.

[уреди] Геостратегије

Централна Азија је дуго била стратешка локација једино због своје близине неколико великих сила на еуроазијској копненој маси. Сама регија никада није држала доминантно стационарно становништво нити је могла употребити природне ресурсе. Стога је ретко кроз историју била седиште силе за неко царство или утицајну државу. Попут Пољске у европској историји, средња Азија је била подељена, поново подељена, покорена до нестанка и фрагментирана поново и поново. Централна Азија је служила више као борилиште за спољне силе него као сила у свом властитом праву.

Средња Азија има и предности и недостатаке своје централне локације између четири историјских седишта сила. Због своје централне локације има приступ трговачким путевима или линијама напада свих регионалних сила. У другу је руку средња Азија кроз историју била непрестано рањива на нападе са свих страна. То је узроковало политичку фрагментацију или потпуни вакуум снага, јер су средњом Азијом сукцесивно доминирале друге снаге.

На северу су степе омогућиле брзу покретљивост, прво номадских коњаничких ратника попут Хуна и Монгола, а касније руских трговаца који су напослетку били потпомогнути железницом. Како се Руско царство ширило на исток, оно је продирало у средњу Азију према мору у потрази за топлим морским лукама. Совјетски блок је учврстио доминацију са севера, те покушао да пројектује снагу према југу све до Авганистана.

На истоку је демографска и културна тежина кинеских царстава непрестано потискивала према средњој Азији. монголска династија Иуан је освојила делове источног Туркестана и Тибета, а каснија династија Манцху је поново освојила та подручја неколико векова касније. Као део кинеско-совјетског блока, Кина је прогутала Тибет. Сино-совјетском поделом Кина је пренела силу на средњу Азију како би се успротивила руској доминацији у региону. Најпознатији случај сукоба интереса био је Авганистан. На југоистоку средње Азије се осећао демографски и културни утицај Индије, посебно у Тибету, Хиндукушу и благо иза њих. Неколико историјских индијских династија, посебно оне смештене уз реку Инд прошириле су се на средњу Азију. Индијска је могућност преношења силе на средњу Азију била ограничена због планинских ланаца у Пакистану, те културних разлика између хиндуске Индије и онога што је касније постала већином муслиманска средња Азија.

На југозападу су се средњоисточне силе прошириле на јужна подручја средње Азије (обично Узбекистан, Авганистан и Пакистан). Неколико персијских царстава је освојило и поново заузело делове средње Азије. Хеленско царство Александра Великог простирало се у средњој Азији. Два арапска исламска царства вршила су знатан утицај широм региона, а модерна држава Иран је такође попут других пројицирала утицај на регију.

У пост-хладноратовском добу средња Азија је етнички котао склон нестабилности и сукобима без смисла националног идентитета, већ радије неред историјских културних утицаја, племенских и кланских оданости и религијског жара. Пројицирање утицаја на подручје не долази само из Русије него и из Турске, Ирана, Кине, Пакистана, Индије и Сједињених Држава:

Русија наставља да доминира политичким одлучивањем широм Кавказа и бивших ССР-а, иако те земље одбацују своје постсовјетске ауторитарне системе, па руски утицај полагано слаби.

Турска има нешто утицаја због етничких и лингвистичких веза са турским народима средње Азије, као и због чињенице да кроз њу пролази нафтовод до Медитерана. Иран, седиште историјских царстава која су контролисала делове средње Азије, има историјске и културне везе са регијом, а утркује се у изградњи нафтовода од Каспијског језера до Персијског залива. Кина, која већ контролише Ксињианг и Тибет, пројицира знатну снагу на регију, посебно у енергетској / нафтној политици (на пример, кроз Шангајски организацију за сарадњу).

Пакистан, велика али нестабилна држава која поседује нуклеарно оружје, помагала је у одржању талибанске власти у Авганистану, те је способна за вежбање утицаја. За неке средњоазијске државе најкраћи пут до океана лежи кроз Пакистан. Пакистан тражи природни гас од средње Азије, па подржава развој цевовода из средњеазијских земаља. Индија, нуклеарна сила у успону, тренира утицај у региону, посебно у Тибету с којим има културне сличности. Индија се види као потенцијална противтежа регионалној моћи Кине.

И САД је са својим војним интервенисања у регион, те нафтном дипломатијом, такође значајно укључен у регионалну политику.

[уреди] Нафтна политика

Види: Нафтна геостратегије, нафтоводи, Каспијско језеро, Нафтна политика

[уреди] Рат против терора

У контексту америчког рата против терора, средња Азија је још једном постала центар геостратешких буџета. Влада САД је унапредила статус Пакистана у "главног не-НАТО савезника" због његове централне улоге у служењу као почетне тачке за инвазију Авганистана, осигуравајући обавештења о Ал-Каединим операцијама и предводећи лов на Осаму бин Ладена за којег се верује да је још увек у регион. Авганистан је служио као скровиште и извор подршке Ал-Каиде под заштитом Муллах Омара и Талибана. Због тога је покренута америчка инвазија 2001, ау току су реконструкција и напори у искорењивању дроге. Након што су у Узбекистану и Киргистану успостављене америчке војне базе, Русија и Народна Република Кина исказале су сопствену забринутост над сталном америчком војном присутношћу у региону.

Сматра се да су НРК и Русија као и неколико бивших ССР-а преузели предности рата против терора како би повећали притисак на сепаратистичке етничке мањине. Кина је предузела оштре потезе против уигхурских сепаратиста у Синђангу, док је Русија са већом интензивношћу наставила други рат у Чеченији. Вашингтон, који сматра Русији и Кину стратешким партнерима у Рату против тероризма, затворио је око на те акције. Етнички разнолике бивше ССР-е, посебно Узбекистан, рекласифицирале су сепаратистичке нападе као терористичке нападе, те су наставиле опресивније политике.

[уреди] Култура

[уреди] Религије

Ислам је најраширенија религија у бившим совјетским централноазијским републикама, Авганистану, Ксињианг и периферним западним регионима. Већина средњеазијских муслимана су сунити, иако шиити чине велику већину у Азербејџану, ау Авганистану и Пакистану постоје знатне шиитске мањине. Тибетански будизам је најраширенији у Тибету, Монголији и јужним руским регионима Сибира где је такође популаран шаманизам. Растућа хан кинеска миграција према западу од успоставе НРК је довела конфучијанизам и остале религије у регију. Несторијанизам је био облик хришћанства који се највише упражњавао у регион у претходним земљама, али сада је највећа деноминација Руска православна црква чији многи чланови живе у Казахстану. Бухарски јевреји су до недавно били знатна заједница у Узбекистану, али су готово сви емигрирали током протеклих година.

[уреди] Уметност

Иама, Господар Смрти, Тибет, Фиелд Мусеум, Цхицаго, Иллиноис. На крижишту Азије шаманистичке праксе живе упоредо с будизмом. Стога се Иама, Господар Смрти, поштовао у Тибету као духовни заштитник и судија. Монголски будизам посебно је утицао на тибетански будизам. Кинески цар Кианлонг је у 18. веку био тибетански будиста, па је понекад путовао из Пекинга до других градова ради личног религијског поштовања.

Људске лобање и одрубљене главе, које су чиниле венац на Иаминој круни и огрлици, давале су концепт величине коју је Иама очекивао да му се искаже кад би се неко суочио са смрћу.

Ова одређена Дхармапала је осликано дрво високо 120 цм.

Средња Азија такође има домородачке и античке облике рап музичког стила који је стар преко 1000 година. Углавном га практикују у Киргистану и Казахстану акини, лирски импровизатора. Они учествују у лирским борбама које се називају аитисх или алим Сабак. Традиција је настала из раних песничких усмених историчара. Обично певају уз пратњу жичаног инструмента-у Киргистану уз трожични комуз, ау Казахстану уз слични двожични инструмент. Неки такође уче певати Манас, киргистански епску поему (они који искључиво науче Манас без бављења рапом називају се манасцхи). Током совјетске управе акин рап су кооптирала власти, па му је напослетку пала популарност. Падом Совјетског Савеза доживео је поновни процват, иако аикни још увек користе своју уметност у кампањи за политичке кандидате. [1]

[уреди] Становништво

Према најопсежнијој дефиницији у средњој Азији живи више од 80 милиона људи што је око 2% укупног азијског становништва. Од азијских регија мањи број људи има само северна Азија. Густина становништва износи 9 становника на км ², што је далеко мање од 80.5 становника по км ² колики износи на целом континенту.

Главни језици средње Азије турски језици туркменски казашки киргиски татарски узбечки ујгурски

ирански језици персијски дари пашто Таџик

остали главни језици монголски Тибетански

Лингуае францае руски кинески

[уреди] Језици

Језици већине становника бивших совјетских средњеазијских република долазе из турске језичке групе. Туркменски, који је блиско повезан са турским (оба су чланови огуске групе), говори се већином у Туркменистану и Авганистану, Ирану и Турској. Казашки, киргиски и татарски су сродни језици групе Кипчак турских језика, а говоре се широм Казахстана, Киргистана и Таџикистана, те у Авганистану, Ксињианг и Кингхаиу. Узбечки и ујгурски се говоре у Узбекистану, Таџикистану и Ксињианг. Руски говоре етнички Руси у средњој Азији, а широм бивших совјетских средњеазијских република је лингуа франца. Кинески има једнаку доминантну присутност у Унутрашњој Монголији, Кингхаиу и Ксињианг.

Турски језици припадају много већој алтајској језичкој породици, која укључује монголски. Монголски се говори широм региона Монголије иу Кингхаиу и Ксињианг.

Ирански језици су се некоћ говорили у читавој средњој Азији, али некоћ истакнути согдијански, бактријска и скитијски језици данас су изумрли. Ипак се у регион још говори персијски језик, који се локално назива дари или Таџик. [[Пасто се говори у Авганистану и западном Пакистану.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• afrikaaaaaaaaaaaaa
• srednja azija
• Biologija
• istanbul
• Zapadna Afrika
• Zapadna Afrika
• Čestitamo!

• Generalna [7]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom